The essence of all beautiful art, all great art,is gratitude.

Friedrich Nietzsche

SAMOCA 

Bilo bi mi suvisno da sretnem koga god: 
kao reka skrivena smeje se moja samoca 
i plavi se nada mnom nebesni svod. 
Ostavila sam za sobom zla i dobra 
vezana za radosti sveta. 
O,kako se sad smeje moja samoca 
u dva-tri malena cveta, 
sto usput radosna ih pobra. 

Suvisno bi mi bilo da sretnem koga god 
kad daljina ima snova belu draz 
i budi se nada mnom nebesni svod. 
Kao pod srebrom trepti na bregu raz 
ispod zagrejane magle 
i reka u daljini plavi se. 
O,kako je dobro sit ljudi i lutanja 
posaditi ovde svoja cutanja 
gde radosti,kao i osmesi vode 
od neba jedino zavise. 

I nasto bi mi da sretnem koga god 
kad srce moje cveta u samoci 
i kao zvezda treperi nebesni svod. 
O,da mi je lepotom neba tako moci 
napojiti svaki vode zedni kut 
i nad zeljama mojim imati vlasti; 
pa hodati dotle niz beli tudjinski put 
dok mi oci zauvek ne zaborave 
one sto u dalekom kraju borave 
i za kojima cveta u samoci 
kao cvet u suncu tuga moje strasti. 

I mislim zasto sam ikada srela koga god, 
jer ma s kim bio,covjek je uvek tuzno sam 
i vezuje nas samo nebesni svod. 
Usamljen je i onaj kome dusu dam, 
usamljena sam i ja i uzalud molim 
ocima malo duse u ljudi sto prolaze: 
sama sam i kad voli, 
i sam cu otici u smrt. 
O,covek je s covekom uvek tuzno sam, 
vezuje nas samo neba hram 
i zemlje tuzni vrt.